Ježić je komentator iz drugog plana i bez slike i bez fascinacije novim događajem, pokazuje da je majstor televizijskog komentara, oblika koji ima svoje zakonitosti, a u ležernijoj i opsežnijoj emisiji kao što je “Slikom na sliku” imao je dovoljno prostora da postane mali (vanjsko)politički esej.
Upravo je to Ježić činio, pisao je sažete, zgusnute i ponekad ironične eseje, kombinirajući naoko nepovezan materijal, što se nudio toga dana i nalazeći zajedničku, čvrstu točku, razrađivao je u temeljnu melodiju teksta